Јездимир Дангић (1897 — 1947) рођен је у Братунцу, у свештеничкој породици. За време Првог Светског рата био је у заробљеништву јер је као ђак припадао Младој Босни. После рата долази у престоницу где завршава права, после се запослио у жандармерији (коњички поручник). Други светски рат га је затекао као комндира дворске жандармеријске чете, пратио је краља до Никшића и одбио је да напусти своју земљу. Дангић прихвата службу у Комесарској управи Милана Аћимовића. Био је командир једне жандармеријске јединице на Дрини до 16. августа 1941. Тога дана, пуковник Дража Михаиловић именује Дангића командантом свих војно-четничких јединица у Источној Босни. Дангић затим прелази Дрину и у кратком року организује војску која је, према немачким изворима, бројала 20.000 добро увежбаних људи. За неколико месеци Дангић је ослободио Источну Босну и зауставио хрватско-муслимански геноцид над Србима. Јануара 1942. у уверењу да је пуковник Михаиловић прешао Дрину, две немачке дивизије, ојачане усташама, покрећу офанзиву на слободну територију. Дангић покушава да зустави Немце преговорима, али без успеха. Ипак, по проласку офанзиве, четници су повратили старе позиције. Знајући да ће уследити нова офанзива, Дангић покреће дипломатску акцију. На преговорима са Немцима и генералом Недићем у Београду, предлаже да Источна Босна уђе у састав Недићеве Србије. Немци одбијају предлог, спремајући нови поход. У ноћи између 11. и 12. априла 1942, у Рогачици код Бајине Баште, једна јединица 714. немачке дивизије на препад заробљава мајора Дангића. Дангић бива одведен у заробљенички логор, одакле бежи и прикључује се покрету отпора у Пољској. На крају рата, попут многих пољских официра, и мајор Дангић пада у руке Црвене армије. Совјети га испоручују југословенским комунистима. На стаљинистичком процесу у Сарајеву 1947. године, осуђен је на смрт и потом стрељан.
Крајем 1941, Дража је, за случај своје погибије, одредио мајора Дангића за једног од три својих наследника.
